Agatha Christie - The big four - Agata Kristi

Roman je prvi p ut objavljen 1927. godine
Glavni likovi: Hercule Poirot, Kapetan Arthur Hastings,
Chief Inspector Japp

UKRATKO: Na dovratku Poaroove spavace sobe stajao je nepozvan gost, prasnjav od glave do pete. Za trenutak je zurio, a onda se zanjihao i pao. Ko je bio on? Da li je u pitanju stres ili je jednostavno iscrpljen. Iznad svega, kakvo znacenje ima brojka 4 ispisana svuda po parcetu papira. Poaro biva umesan u svet medjunarodnih intriga, rizikujuci svoj zivot da otkrije znacenje Broja Cetiri.

29.07.2005. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Ovo je jedan od interesantnijih romana Agate Kristi koji je gotovo nemoguce prepricati cak ni u najkracim crtama iz prostog razloga sto je sama forma romana zanimljiva. Ovo definitivno jeste roman ali i kao da je istovremeno pisan u pricama koje su sve naravno povezane i drze vam paznju od prve do poslednje strane. Kad kazem, pisan u pricama, to je zbog toga sto Poaro i Hejstings (slicno kao i Tomi i Mrvica u romanu "Tajni neprijatelj") iz poglavlja u poglavlje upadaju u razne nevolje i moraju da rese desetine raznih slucajeva koji ce ih na kraju dovesti do raskrinkavanja "Velike cetvorke".

Radi se, naime, o tajnom udruzenju cetvoro mocnih ljudi koji su se povezali da bi razbili postojeci drustveni poredak i zamenili ga anarhijom u kojoj bi vladali kao diktatori. Njih dvojica vrlo brzo otkrivaju identitet troje ljudi - jedan od njih ima veliki novac, drugi veliku pamet a treci velika znanja... Cetvrtog zovu jednostavno "Razbijac" i on im je najzagonetniji, tako da ce ih potraga za njim, tj. otkrivanje njegovog identiteta, u stvari, i voditi gotovo do samog kraja knjige. Jedno im je jasno od samog pocetka - on ima veliku moc transformacije. Samo zahvaljujuci jednoj cudnoj navici koju ima, sve vise i vise mu se priblizavaju...

Pri tome, u svakoj "prici" neko od njih dvojice, ili cak oboje bivaju dovedeni na ivicu zivota i smrti. Time izazivaju bes u Poaru, sto im bas i nije pametno, jer svaki put dobijaju sve ljuceg neprijatelja protiv sebe. "Poaro je planuo: 'Zasluzujem sve sto mi je ta zena rekla. Ja sam trostruki imbecil, jedna bedna zivotinja, tridesetsetputa idiot. Bio sam ponosan na sebe sto nisam upao u njihovu zamku. A to cak nije bilo zamisljeno kao zamka - osim po nacinu na koji sam bas upao u nju'..."

U jednoj "prici" pojavljuje se i nama poznati Glavni inspektor Skotland Jarda - Dzap koji saleci se na racun Poaroovih sposobnosti govori: "Poaro, da li biste posli do mrtvacnice da vidite telo pre nego sto doktori zapocnu? Ko zna, mozda mu cvor na kravati stoji nakrivo, sto za vas moze da bude vredan pokazatelj koji ce pomoci u resavanju misterije?"

U ovoj knjizi dosta otkrivamo i o samom odnosu Hejstingsa i Poaroa. Hejstings obozava svog prijatelja i bespogovorno mu veruje, ali je pri tome detinje naivan... Stoga Poaro, kao veliki psiholog, poznajuci Hejstingsov karakter, mora da prevari cak i njega: "Hejstingse, vi imate tako divnu, iskrenu prirodu, da osim ako i sami niste zavedeni, nemoguce je da obmanete druge..." S druge strane, kad Artur Hejstings uspe da pohvata neke konce i izvede pravilan zakljucak, ma koliko on bio mali i nevazan, Poaro ga obavezno nahvali: "Hejstingse, Vas sjajni intelekt je uhvatio zamisao..."

Obzirom da vec znate da je "Zavesa" poslednji slucaj Herkula Poaroa - mislim da vam ne otkrivam puno ako vam kazem dva detalja koji su u ovoj knjizi dobro odradjena. Govorim vam to i iz razloga da se ne uplasite - Poaro nije mrtav... U jednom delu romana, Poaro je "nastradao". Obavljena je cak i sahrana. Dosta njegovih prijatelja je i doslo na sahranu. Hejstings je ocajan jer je njegov prijatelj "poginuo" njegovom krivicom. On, cak i od Poaroovog advokata dobija pismo koje mu je ovaj ostavio za slucaj da mu se nesto desi, sa izricitom naredbom da prekine sve i da hitno otputuje zeni u Argentinu. Verni Hejstings, povrh svega mucen i osecajem krivice, bio je tako uporan u nastojanju da dovrsi zapocet posao ne bi li osvetio svog prijatelja. Poaro se naravno pojavljuje kada ga ovaj najmanje ocekuje.

"Ne, Hejstingse, nisam mogao da vam kazem sta spremam. Nikada, nikada, ne biste odigrali ulogu na sahrani. A ovako je bilo savrseno. Nisam smeo da omanem da bih uverio Veliku cetvorku. Nemojte misliti da sam bezosecajan. Sproveo sam prevaru delimicno zbog vas. Nije mi smetalo sto reskiram svoj zivot, ali sam se sekirao sto vas izlazem opasnosti. Stoga sam, posle eksplozije, dobio briljantnu ideju. Ja sam mrtav, vi idete u Juznu Ameriku - dok ne nastupi pravi trenutak za obaranje Velike cetvorke..."

Slicna varka odradjena je majstorski i u zavrsnici knjige... kada fatalna Vera Rosakov otkriva da pored Hejstingsa nije pravi Poaro tako sto ce mu strgnuti lazne brkove i otkriti oziljak iznad gornje usne... Covek zaista nije licio bas toliko na Poaroa... ali ko god da je to bio, imao je keca u rukavu i igrao na osecanja madam Rosakov.

Cela igrarija je naravno uradjena da zbuni mocne protivnike koje oni ovde imaju, a kojima se prikljucila i grofica Vera Rosakov. Ali, oni nisu mogli da pretpostave i da ce Poaro dobro pripremiti teren i da ce "platiti" (pohlepnoj) grofici necim tako velikim da ona nikako nece moci da mu odbije uslugu i pomogne njemu i Hejstingsu da u poslednjoj sekundi izbegnu sigurnu smrt... A kada je on, onako sujetan kakvim ga je bog (A.Kristi) stvorio, tako ponosan na svoje brkove resio da ih zrtvuje, onda stvarno znamo od kolike je vaznosti bilo resavanje ovog slucaja...

On je Poarou toliko znacio da na kraju romana govori Hejstingsu: "Da, mon ami, zajedno smo se isprecili na putu Velikoj cetvorci; i sada cete se vi vratiti svojoj ljupkoj zeni, a ja - ja cu otici u penziju. Veliki slucaj mog zivota je zavrsen. Sve drugo bi izgledalo dosadno nakon ovoga. Ne, necu se penzionisati. Mozda cu gajiti tikve! Mozda cu se cak ozeniti i srediti!" Na radost obozavalaca malog Belgijanca, ovaj roman koji je objavljen 1927. godine je bio gotovo pocetak njegove karijere... Na desetine njegovih novih avantura objavljivano je u narednih skoro pedeset godina... Sto se gajenja tikvica tice, moguce da je ovaj roman pisan pre knjige "Ubistvo Rodzera Akrojda" koji je objavljen godinu dana pre "Velike cetvorke" jer on upravo pocinje pricom kako se Poaro penzionisao, iznajmio kucu na selu i (neuspesno) gaji tikvice... A ozenio se nije, cak ni cuvenom groficom Rosakov, kojoj se oduvek iskreno divio iako su bili na suprotnim stranama zakona. U jednom delu romana posle Poaroove "sahrane" Hejstings srece groficu Rosakov i gledajuci je, govori u sebi: "Poaro je oduvek imao pritajenu naklonost ka grofici. Nesto u njenoj ektravaganciji privlacilo je malog coveka. Ona je, imao je obicaj da kaze u trenucima odusevljenja, jedna u hiljadu. To sto se urotila protiv nas, stajuci na stranu nasih ogorcenih neprijatelja, nikada nije uticalo na njegovu ocenu." Ona ga tada savetuje da napusti zemlju i odustane od dalje potrage: "Bilo bi, naravno, sasvim lako - ukloniti vas - ali ja sam ponekad vrlo osecajna. Molila sam za vas. Vi imate finu malu zenicu negde, zar ne? A zadovoljilo bi i sirotog malog coveculjka da zna da necete biti ubijeni. Oduvek sam ga volela, znate. Bio je pametan - stvarno pametan! Da nije bilo cetvoro protiv jednog, iskreno verujem da bi on sam mozda bio previse jak za nas. Otvoreno priznajem - on je bio moj ucitelj! Poslala sam venac na sahranu kao izraz postovanja - ogroman, od modrih ruza..."

No, Poaro je odlicno i ovoga puta odigrao svoju ulogu. On i inace jeste opisan kao veoma tast covek, ali njegova tastina ima pokrice jer svaki put je ubicu priveo pravdi pa cak i u svom poslednjem slucaju iako je pri tome i sam svesno zrtvovao svoj zivot. Tragajuci za "vodjom" ove tajne organizacije on kaze Hejstingsu: "Imajte u vidu da se ovoga puta ne radi o obicnom kriminalcu, vec o drugom najboljem mozgu na svetu." Obzirom kako je majstorski nadigrao svo cetvoro na kraju, dokazao je da je njegova tastina potpuno opravdana.

UKOLIKO STE NEDAVNO PROCITALI OVU KNJIGU I ZELITE SA NAMA DA PODELITE VASE UTISKE - UCINITE TO ODMAH... KLIKNITE OVDE I POSALJITE NAM KRATAK SADRZAJ, UTISAK, KOMENTAR...