***
Gospodjica
Emili Arandel je uglavnom radila sta je htela i
nikada nikoga nije pitala za savet, cak ni svog
advokata. On je bio tu samo da izvrsava njene zelje.
Zivela je sa svojom druzbenicom Mini Louson koju
je bogato nagradjivala dok je prema svojoj familiji
uvek imala osecanje duznosti, ali im isto tako nije
dopustala da je iskoriscavaju. Ona je znala da svi
oni u stvari jedva cekaju da ona umre ne bi li prigrabili
svoj deo kolaca. A on je, u slucaju Emili Arandel,
bio veliki.
Dvoje
dece njenog pokojnog brata Tomasa, kao i kci njene
pokojne sestre su je prilicno cesto obilazili, ali
gospodjica Arandel njima nikako nije bila zadovoljna.
Tereza je bila verena sa mladim lekarom koji je
bio na pocetku karijere i samim tim bez vecih prihoda,
dok je ona uz bogatu tetku navikla ipak na malo
lagodniji zivot. Bela je bila dobra zena i odana
majka i supruga, ali je po misljenju gospodjice
Arandel napravila veliku gresku - udala se za Grka.
Iako je bio sposoban lekar, on joj se uopste nije
svidjao. Imala je utisak da na nekin nacin terorise
svoju zenu ili je makar Bela uvek odavala takav
utisak. Imala je izgled zene koja se plasi svog
muza. Koliko god da joj je njen treci necak Carls
bio drag i sarmantan, bio je beskrajno lenj i lazljiv,
a znao je da bude i neposten. Uvek je bio u skrpcu
sa parama pokusavajuci od tetke da izvuce po koju
svotu na konto buduceg nasledja.
Gospodjica Arandel je pre nekoliko
godina sastavila testament u korist svojih necaka,
podelivsi ne beznacajnu sumu na tri potpuno jednaka
dela. Jos neko je imao veliku ulogu u zivotu gospodjice
Arandel - njen veseli, pametni pas - Bob koji je
po ceo dan mogao da se igra sa svojom lopticom pustajuci
je da sa vrha stepenista odskakuce do dna, a onda
je ponavljao postupak dok se ne umori bacajuci je
iznova sa vrha. No, mnogo vise je voleo da tu igru
igra sa nekim drugim tako sto bi je neko od ukucana
prihvatio na dnu stepenista bacajuci je natrag gore
Bobu. Uzivao je.
Vec posle dva dana jedan za drugim
svi su se izredjali kod tetke trazeci izvesnu sumu
para unapred, Carls da bi vratio dugove, Tereza
da bi mogla da se venca sa dr. Donaldsonom, Bela
za skolovanje dece... Ali, tetka je bila neumoljiva.
Posle vecere, otisli su na pocinak ali staroj dami
san nije dolazio na oci pa je resila da sidje do
radne sobe. Na vrhu stepenica se saplela i pala,
kotrljajuci se do dna. Ubrzo su svi ukucani bili
oko nje. Bila je prava sreca da je ostala ziva.
Ne samo to, vec nista nije polomila i nema skoro
nikakvih povreda osim sto je ona sama dozivela sok.
Na vrhu stepenica pronalaze Bobovu loptu i okrivljuju
njega za nemarnost. Medjutim, iako je to bas retko
radio, bas te noci on je odskitao u setnju i tako
izbegao ljutite povike...
No, lezeci sledecih dana u svom krevetu,
gospodjica Arandel ima puno vremena da se priseti
svakog detalja od te noci, pa cak i toga da Bob
nije dotrcao do nje dok je lezala, i zatim, setivsi
se jednog detalja, poverovala je u ono najgore -
da je neko planirao da je ubije. Posle tri dana
gosti su otisli a gospodjica Arandel se povukla
u sebe ophrvana teskim mislima. Resila je da ucini
nesto. I ucinila je. Napisala je pismo Herkulu Poarou.
Bio je to 17. april.
"Poaro je imao specijalan
nacin citanja poste koja mu je pristizala. Svako
bi pismo uzeo u ruke, pazljivo bi ga pregledao,
polako otvarao nozicem za otvaranje pisama, sadrzaj
procitao, a pismo potom stavio na jednu od cetiri
gomilice koje su stajale pored soljice sa cokoladnim
mlekom. (Poaro je uvek pio cokoladno mleko - uzasna
navika - primetio je Hejstings). Sve to je cinio
kao masina, automatski. Pisma je citao kao da sedi
za nekom tekucom trakom, pa bi stoga i najmanja
promena u ritualu izazvala paznju." Upravo
tako je Hejstings i primetio da Poaro cita neko
pismo koje mu je nesumnjivo privuklo paznju. Bilo
je to pismo gospodjice Arandel - pismo kojim trazi
njegov savet ali iako je bilo veoma dugacko ona
se uopste nije tacno izjasnila koji je njen problem
i sta zeli od Poaroa. Zbog toga je bilo zanimljivo,
kao i zbog cinjenice da ga je Poaro dobio tek 27.
jula. Zbunjen i zabrinut Poaro krece u Market Bejzing
sa Hejstingsom da licno poseti gospodjicu Arandel.
Njih dvojica stizu do imanja Litlgrin,
ali tamo zaticu samo Boba. Ispred kuce stoji tabla:
"Na prodaju". Gospodjica Emili Arandel
je umrla 1. maja, kako su mu u lokalnoj agenciji
za prodaju kuca rekli - bila je stara i bolesna.
Hejstings je odahnuo sto se vracaju nazad i sto
je Poaroa ovoga puta prevario osecaj, no Poaro mu
je samo rekao: "Kako vi lako odustajete!
Problem ce biti resen tek kada ja, Herkul Poaro,
kazem da je resen!" Nismo ni sumnjali.
Paoro
krece da se raspituje po selu za kucu, prikazujuci
se kao navodno zainteresovani kupac, saznajuci usput
malo po malo gotovo sve sto se ima znati o gospodjici
Arandel, njenim necacima, gospodjici Louson, a pogotovo
kada se kao kupac sa pismom agencije obreo i u samoj
kuci razgovarajuci sa sluzavkom koja je dugo godina
radila za gospodjicu Arandel i koja joj je bila
jako privrzena. I on i Hejstings bili su odusevljeni
Bobom, a videlo se, i on njima... Poaro saznaje
jako vaznu cinjenicu - Emili Arandel je bila veoma
slabog zdravlja i cesto je imala probleme sa zeludcem
zbog jake hrane pa je svoju dugogodisnju hronicnu
bolest mogla samo da ublazuje pilulama koje je gotovo
svakodnevno uzimala. Umrla je posle jednog skorasnjeg
napada kada se iznenada ponovo razbolela. Poaro
je i dalje ubedjen da tu nisu cista posla i krece
da pretrazuje kucu, navodno razgledajuci je.
Uskoro definitivno dolazi do zakljucka
da je Emili Arandel ubijena. Problem nastaje kada
sazna i da je par dana posto mu je napisala pismo
a gotovo dan-dva pre nego je umrla, gospodjica Arandel
promenila testament. Do kraja romana pokusacemo
da nadjemo odgovore na nekoliko veoma vaznih pitanja:
Da li su necaci gospodjice Arandel mogli znati da
je testament promenjen? Ako jesu - onda oni nemaju
motiva da je ubiju, a ako nisu - onda svo troje
imaju podjednake sanse da budu osudjeni za zlcin.
Da li je novi naslednik nekako mogao znati da ce
mu pripasti celokupno nasledstvo? Prisetimo se -
proslo je tek nesto vise od nedelju dana od sastavljanja
testamenta do smrti gospodjice Arandel! "Pas
tragac ide za tragom. Herkul Poaro lovi ubice. Ovde
smo naisli na ubicu kome naum nije posao za rukom.
Mozda jeste, mozda nije. Ipak, on jeste ubica i
ja cu ga pronaci, njega ili nju, svejedno je, ma
koliko se dobro sakrio u svoju rupu..."
Kako se samo Hejstings zgrazavao
nad Poaroovim lazima kojima se ovaj sluzio da dodje
do istine i da ljude natera da pricaju... Kako je
obisao kucu sa izgovorom da zeli da je kupi, pod
istim izgovorom je obisao i druzbenicu gospodjice
Arandel - Mini Louson. U istom stilu i dalje nastavlja
Poaro svoju setnju po Market Bejzingu. Kod doktora
koji je lecio pokojnicu odlazi sa pricom da pise
zivotopis njenog oca, generala Arandela, i saznavsi
od njega neke zanimljive detalje, doktor ih dalje
upucuje na gospodjicu Pibodi koja jako dobro poznaje
istoriju i licnosti koje su zivele u ovom kraju...
Tu su i sestre Trip koje izvode spiritualisticke
seanse i koje posecuje raspitujuci se toboze, za
svoju staru poznanicu Mini Louson... Terezi i Carlsu,
a kasnije i Beli "prodaje" pricu da moze
da "obori" testament njihove tetke. I
dok se Tereza i Carls prilicno odusevljavaju tom
idejom, Bela deluje prilicno uplaseno. Ona je cesto
zavidela Terezi na stilu oblacenja i ponasanju i
cesto je znala da je kopira u modnim detaljima,
sto je na njoj nekada znalo da izgleda jako smesno.
Ubrzo i Bela popusta po pitanju testamenta. Zasto
je ona iznenada promenila misljenje kada je u pocetku
izgledala tako nepopustljivo? Poaro posecuje i advokata
Parvisa sa pricom da zastupa Terezu i Carlsa u postupku
utvrdjivanja vaznosti testamenta. Posle svih tih
razgovora Poaro razmislja "Ja sam po prirodi
sumnjicav i nikada ne verujem u ono sto mi se kaze,
ukoliko se to ne moze necim dokazati.!"...
A dokaza je do sada bilo uistinu jako malo...
Poaro "vodi borbu" sa svima
njima pokusavajuci da na pravi nacin uposli svoje
"male sive celije" ne bi li otkrio neku
nit za koju ce se uhvatiti. On dobro igra svoju
igru pokusavajuci da pronikne u karaktere glavnih
likova na sceni a ne odajuci pri tome svoju licnu
zainteresovanost da ubicu privede pravdi. Pored
borbe sa njima, Poaro uporedo vodi borbu i sa Hejstingsom
koji je toliko sumnjicav da i dalje tvrdi da je
Poaro sve umislio i da ubistva nema, verujuci da
ga je povukla strast i zelja za tim da ipak postoji
nesto mracno u celoj prici. "Hejstingse,
u pravu ste. To jeste moja slaba tacka. Ja sebi
licim na hirurga koji se specijalizovao za jednu
bolest, recimo, za slepo crevo... Cim kod takvog
lekara dodje pacijent ovaj trazi simptome bolesti
za koju se specijalizovao. Tako je slucaj i sa mnom.
Ja se uvek pitam: da li bi to moglo da bude ubistvo?
I, znate, prijatelju moj, cesto sam u pravu!"
Zbog gomile protivrecnih izjava i
misljenja koje su culi da pricaju jedni o drugima
i stavova i sugestija ko bi mogao da zeli zlo gospodjici
Arandel i nemogucnosti da potpuno ispravno utvrde
da li je "smrt posle bolesti" bila prirodna
ili ne, Poaro i Hejstings priznaju da je jedino
sto sigurno imaju - pokusaj ubistva one veceri kada
je gospodjica Arandel pala sa stepenica. Sledeci
svoj moto "Jednom ubica - uvek ubica"
kao i stanoviste "da je i onaj ko je
pokusao ubistvo - ubica, iako ubistvo nije izvrseno"
Paoro nastavlja dalje kao pravi pas-tragac. I tako
stize do psa - Boba! Zbog necega, jos uvek samo
njemu znanom, smatrao je Boba jako vaznim za resavanje
ove misterije.
Njegov nacin na koji ispituje dogadjaje
koji su predhodili smrti gospodjice Arandel kao
i price koje prica u krug sakrivajuci pravi motiv
svog angazovanja, Hejstingsa ostavljaju bez reci.
"Podsecate me na zonglera koji baca mnogo
lopti! I sve su one u isto vreme u vazduhu!"
govori mu on, podsecajuci ga da ce sve one jednoga
dana pasti i da ih ne moze doveka drzati u vazduhu.
"Tu se slazem. Doci ce cas kada cu, jednu
po jednu, docekati svaku lopticu sigurnom rukom,
pokloniti se i napustiti binu." Medjutim,
Poaro se boji jedne druge stvari. Njegovo zanimanje
za slucaj vec predugo traje. Neko bi mogao da posumnja
u njegove prave motive angazovanja oko ovog slucaja.
Ubica bi mogao da se oseti ugrozenim i da ponovo
ubije...
Poaro sada ne sme da napravi nijedan
pogresan korak. On vec ima "svoju malu ideju",
ali iznenada dolazi do nekih neocekivanih dogadjaja...
a istovremeno i Mini Louson izjavljuje Poarou da
je kroz otskrinuta vrata one noci kada je gospodjica
Arandel pala sa stepenica, u odrazu ogledala u svojoj
sobi ugledala nesto sto moze biti od presudne vaznosti
za ovaj slucaj... "Stvar se komplikuje.
Moramo da budemo pazljivi. Mogao bih da zgrabim
ubicu, ali mi je drazi zivot nevinog coveka, nego
moja pobeda nad ubicom..."
Poaro zna ko bi sledeci mogao da
bude na spisku ubice... Dok jos nije kasno, on resava
da suoci ubicu sa tim da on - Herkul Poaro zna istinu...
Policija pronalazi jos jedno bezivotno telo... Da
li je Poaro ovoga puta zonglirajuci, ipak ispustio
jednu lopticu...? Sedmoro ljudi dolazi na imanje
Litlgrin da saslusa sta on ima da im kaze... Da
li je, kao i obicno ubica medju njima...?
***
Ako ste procitali ovaj roman volela bih da
se ovde nadju i vasi komentari.
bravenet.com
