Imala sam uzivanje da za sada procitam
tri od ukupno sest ljubavnih romana Agate Kristi. Mada ih,
u stvari mozemo pre svrstati u neku vrstu psiholoskih porodicnih
drama, one vrcaju od emocija i pune su ljubavi raznih vrsta
- ljubavi prema muzu, deci, roditeljima, braci, sestrama
itd... Zato sam tu kategoriju ipak nazvala "ljubavni
romani". S druge strane imala sam osecaj da bi prvo
trebalo procitati upravo roman "Nedovrseni portret"
i nisam pogresila. Danima sam bila pod utiskom procitanog
stiva, a kako je proslo mesec i po dana od tada, sigurna
sam da cu moci da vam prilicno verno i objektivno prenesem
atmosferu tog romana. Da sam odmah tada pisala ovaj tekst,
verovatno je da bih pod uticajem odredjenih opisanih dogadjaja
mozda vecu paznju poklanjala manje bitnim stvarima kada
je ovaj roman u pitanju.
Verujem da se velika vecina vas prvo susrela sa kriminalistickom
literaturom Agate Kristi, sto je i razumljivo s obzirom
na broj napisanih romana i kratkih prica tog zanra. Verujte
mi na rec kad vam kazem, da citajuci upravo ovaj roman,
mozda prvih dvadesetak strana razmisljate o tome da ga pisala
ona ista Agata Kristi koju poznajete, a onda krece raskosan
opis zivota glavne junakinje Silije i vi se jednostavno
izgubite u vrtlogu njenih nadanja, lomova, stremljenja,
borbe da vodi jedan ispravan zivot bez lazi.
Naravno, cinjenica je i da ako poznajete Agatu Kristi malo
bolje, ako vas je ikada interesovao njen zivotni put, njena
interesovanja, odnosi sa porodicom iz koje je potekla kao
i sa sopstvenom porodicom koju je osnovala (prvi muz - drugi
muz - cerka) onda se neizostavno mogu postaviti neke paralele
i vi na momente zaista imate utisak da citate na neki nacin
jedan nevesto zakamufliran autobiografski roman. Kad kazem
nevesto, ne zelim time da umanjim njegovu knjizevnu vrednost
ili da omalovazim njene literarne sposobnosti u koje smo
se toliko puta uverili... Jednostavno mislim, da su njena
unutarnja osecanja bila toliko jaka i da je tako snazno
prezivljavala svoju stvarnost da nije mogla tako lako da
se i u pisanju distancira od sebe same. Ili nije zelela.
Ovaj roman je objavljen 1934. pod pseudonimom Mary Westmacott,
iste one godine kada je objavljen i cuveni "Orijent
Ekspres". Poznata knjizevnica je do tada vec stvorila
ime u svetu knjizevnosti sa desetak do tada objavljenih
kriminalistickih hit romana. Do tada je vec prosla prvi
brak, dobila dete, prosla je kroz razvod (razloge razvoda
znamo) i ostvarila svoj drugi brak sa Maksom. Sve se to
sigurno odrazilo na pisanje ove knjige.
Okosnicu price cini Silija, zena zrelog zivotnog doba koja
prezivljava krizu. Njena zivotna prica je sasvim jednostavna,
jedna od onih koja se moze svakome dogoditi a najcesce se
u stvari i dogadja. U jednom, mucnom periodu svog zivota,
Silija je resila da napusti sve i ode negde gde ce moci
da se posveti samo sebi i da razmisli o svom zivotu. O njegovom
kraju ili o novom pocetku. Sve je vise bila blize mislju
da nema snage da krene ispocetka i da je smrt jedini izlaz
iz svega. Sav smisao zivota koji je imala, sve nade, sva
stremljenja i ocekivanja... sve je izgubila i nije postojala
niti jedna nit za koju bi mogla da se uvati. U takvom stanju,
nju srece mladi slikar Larabi koji se zainteresovan za nju
kao zenu, pokazuje kao dobar slusalac jedne noci. Silija
mu prica svoju zivotnu pricu pocevsi od samog detinjstva.
U jednom momentu tokom samog upoznavanja ona mu na jednom
mestu romana govori: "... U zvezdama je zapisano da
cu doziveti najmanje sedamdesetu - a mozda i duze. A ja
se, naprosto, s tim ne mogu suociti. Jos trideset pet dugih,
samotnih godina..." Na njegov komentar da one ne moraju
biti samotne i tuzne ona mu govori da se upravo toga najvise
i plasi "Samo budala smatra da je vatra nesto prijatno
i toplo... Pojma nemaju o ziskama i pozarima." ...
"Ovo je posve drugacije. Kad znate kako nesto izgleda
ne zelite da rizikujete. Medjutim, rizikovati zbog neceg
o cemu pojma nemate... u tome ima neke drazi...neceg pustolovnog.
Na kraju krajeva, smrt bi mogla biti bilo sta..." Larabi
ne zeli da je ostavi samu sebi, ostaje sa njom do jutra
i slusajuci njenu pricu on i nesvesno kao umetnik pravi
portret njene licnosti.
Njena prica ide preko detinjstva i odnosa bratom Sirilom,
majkom i ocem. Oduvek je htela da bude dobra i primerna.
I zaista je bila dobro dete, tiho... Bila je srecna igrajuci
se sama sa sobom i nije dosadjivala starijima da joj posvete
vise paznje. Jedina ruzna stvar u njenom detinjstvu bili
su snovi - snovi o Puskaru - coveku jake kose sa patrljicima
umesto ruku, prodornih plavih ociju i drzao je tim patrljcima
od ruku pusku... Jako ga se bojala... Vremenom, on se i
dalje pojavljivao u njenim snovima koji su zapocinjali lepo
u krugu njene porodice a onda njen jezivi osecaj da je neko
od njenih najmilijih u stvari Puskar... Budila bi se uz
vrisak... Uvek je imala jaka osecanja... Interesantan je
odnos sa njenom najboljom drugaricom Margaretom, kao i prvo
suocavanje sa "Pogresnim Partnerom" na casovima
plesa, njena bezgranicna ljubav prema ocu, a pre svega prema
majci koja je sve svoje slobodno vreme posvecivala cerki...
Sledeca faza njenog zivota je zivot u Francuskoj u periodu
kada se razvijala u mladu devojku, zatim jedno vreme boravak
kod bake u Vimbldonu dok su njeni roditelji bili u Egiptu
zbog ocevog narusenog zdravlja. Baka joj je pricala cudesne
price o svojim roditeljima i ljudima kojih se secala i sve
te price uglavnom su se zavrsavale pricama o smrti jer baka
nije imala mnogo svojih zivih prijatelja. Silija se toliko
bila navikla na te bakine price da bi je i u sred price
prekidala recima: "I onda je umro, je li tako bako?"...
Ubrzo je umro i Silijin otac, kada je imala deset godina.
Njena majka je dugo bila neutesna i kako je Silija zakljucila
nikada vise nije bila ista.
Sledi zivot sa majkom u ogromnoj kuci sa vrtom. Iako su
se njihove novcane prilike smrcu oca jako promenile ona
nije dala majci da prodaju kucu. Potom ponovo odlaze u Pariz
da bi se Silija iskolovala do kraja i ona odlazi u pansion
za mlade devojke a zatim zimu sa majkom provodi u Egiptu.
Vec joj je sesnaesta. Tada dobija i prvu ponudu za brak
koju odbija uvredjena sto ju je mladi kapetan Gejl zaprosio
preko majke, a u brzo je prosi i dosta stariji major De
Berg i tada je ona bila gotovo pripravna da se uda ali je
u jednoj sekundi shvatila da ne moze da se uda za totalnog
stranca... ali je priznala da je bio prvi muskarac koji
je u njoj uskovitlao neka osecanja... Zatim slede odnosi
sa jos nekoliko muskaraca kao i njeno veliko prijateljstvo
sa Piterom Mejtlendom. Kada ju je mladi farmer Dzim Grant
sa kojim se neko vreme vidjala i koji joj je bio jako drag
zaprosio i ona pristala, pojubili su se. Bio je to njen
prvi poljubac koji ona opisuje: "Bilo je to kao da
sam poljubila Sirila" (brata)... Ubrzo se i verila
se sa Dzimom. On je bio covek kakvog je oduvek htela za
muza - mlad, spretan i pun ideala... Veridba je ubrzo i
raskinuta jer joj je Dzim bio dosadan... A onda je usledio
njen prvi pravi sveprozimajuci poljubac i njena iznedana
zelja da se uda za Pitera Mejtlenda. No, Metjlend joj daje
vreme da jos malo razmisli i kada je otputovao posle godinu
dana ona se udala za Dermota - muskarca koji je uvek bio
u stanju da se izbori za ono sto zeli pod bilo kakvim okolnostima.
Kao i Piter i on je bio vojnik.
Onda je dosao rat i Silija se zaposlila kao bolnicarka.
Baka se preselila kod nje i kod majke. Ranjeni Dermot vracen
je kuci. Oni se vencavaju i krecu u samostalan zivot. Zivot
joj se tada cinio kao najblistavija avantura. Ubrzo je shvatila
da ceka bebu i mislila da ce Dermotu biti drago zbog toga
ali nije... "...Ne zelim bebu, mislices sve vreme samo
o detetu, a nimalo o meni. Sve zene tako cine. Samo se zakopaju
u kucu i sve vreme petljaju sa bebom. Potpuno zaborave na
svoje muzeve..." Mrzeo je bebu jer ona zbog nje ima
mucnine i lose se oseca, vise nije lapa kao pre a i plasio
se i da bi ona mogla umreti na porodjaju... Bila su to neka
nova iskustva za Siliju... A onda je umrla baka i njena
majka je ostala sama... Silija je otputovala kod majke i
porodila se u onoj istoj sobi u koj se i sama rodila pre
22 godine... Kad su joj narednog jutra doneli cerku ...
" nije se osetila ni kao supruga ni kao majka. Osecala
se kao kakva devojcica koja se vratila kuci posle neke uzbudljive,
ali zamorne zabave..." Silija, Dermot i njihova tek
rodjena kcer Dzudi posle mesec dana se useljavaju u svoj
mali iznajmljeni stan... A onda je usledio prvi problem
u braku i prve Silijine suze... Bili su na nekoj zabavi
i ona se dobro provodila, smejala i zabavljala a on joj
je prigovorio da njeno ponasanje nije bilo u redu... Osetila
je strah i od njega i njegovog ponasanja a istovremeno i
strah da ga ne izgubi... Onda je Dermot krenuo da sa kolegama
sa posla sve cesce ide na golf i sve cesce je dolazio kuci
jako kasno da bi jednom prilikom najavio da ce ceo vikend
provesti sa prijateljem na jednom terenu... Ubrazo je izostajao
iz kuce svakog vikenda... I dalje je imala Dermota kao ljubavnika,
nocu u postelji kraj sebe ali joj je neostajao Dermot kao
prijatelj i drug i njihovo druzenje i zajednicki boravak
u kuci...
U svojoj usamljenosti sve vise se okretala Dzudi i njenom
odrastanju. Dzudi je bila potpuno drugacija od nje. Nije
imala ni malo maste niti je volela price i bajke. Dzudi
je po Silijinim merilima bila isuvise zdravorazumsko dete
i bavila se iskljucivo realnim stvarima. Mozda je to bila
i slicnost sa ocem jer su Dermot i Dzudi iznenada poceli
sve vise da se druze i Dzudi je sve vreme bila sa ocem dok
je ovaj bio u kuci. Jedino je trazila Silijino prisustvo
kada bi bila bolesna. I njena majka Mirijam bi uzivala u
svojoj unuci, mada je naravno primecivala razlicitost u
odnosu na Siliju, prijalo joj je drustvo njenje unuke...
Kako joj je jako nedostajao Dermot i druzenje sa njim, Silija
je pocela da pise... zaista resena da napise knjigu....
Dermot je poceo bolje da zaradjuje i njihov standard se
popravio. Dzudi je rasla a Silija je zelela jos jedno dete...
Posle jedne krace svadje kada se Dermot usprotivio, Silija
se pomirila sa sudbinom jer je osecala da vise voli njega
od bilo koje bebe... Njena knjiga koju je pisala ubrzo je
objavljena... a majka umrla dok je sa Dermotom bila na odmoru
u Italiji... Osecala se tako sama. I Dermot i Dzudi su u
stvari za nju bili stranci. Promenila se, ne toliko fizicki,
ali "... sve u njoj kao da se sasusilo. Bila je nalik
na pokvareni casovnik. I Dermot i Dzudi uocili su promenu
i nije im se dopadala"...
Otisla je u kucu gde je zivela njena majka i ona nekada.
Kuca puna uspomena. Sta se to jos moglo desiti u njenom
zivotu? Sve vise je mislila o buducnosti - Dermot ce zaraditi
jos vise para, kupice jos vecu kucu, mozda imati drugo dete,
Dzudi ce odrasti... Dermot ce i dalje igrati golf... A ona
nikada nece videti daleka mesta za kojima je ceznula - Indiju,
Kinu, Japan, Persiju... "Kada bi, samo, covek mogao
biti slobodan - potpuno slobodan - bez icega, bez poseda,
kuce, muza ili dece, bez icega sto ga zadrzava, sto ga vezuje
i odvlaci mu srce..." Tako je zelela da moze negde
da pobegne... Nedostajao joj neko sa kim bi mogla da razgovara...
Kada je posle izvesnog vremena srela Dermota shvatila je
da on nije onaj isti covek i odmah joj je rekao da je upoznao
drugu zenu i da se vise ne oseca sposobnim da na pravi nacin
brine o njoj i Dzudi... Silija mu ipak govori da malo razmisli
o jedanaest godina njihove srece i ovom mesecu zaludjenosti
drugom zenom i da saceka malo sa odlukom, ali on u njegovom
stilu govori da "ne moze da podnese napetost cekanja"...
Silija ga pusta da ide, ali mu ne daje razvod.
Ovde sada nailazi jedan deo romana koji me je neodoljivo
podsetio na Agatin tajanstveni jedanaestodnevni nestanak...
Naime, u ovom romanu Silija je sama sa Dzudi, Dermot je
otisao a ona tumara nocu po praznoj i mracnoj kuci ne shvatajuci
sta to trazi - a onda joj je sinulo - ona trazi svoju majku.
Morala je da pronadje svoju majku. Oblaci se na brzinu,
uvija u kaput, stavlja sesir, uzima majcinu fotografiju
s namerom da ode u policiju i prijavi njen nestanak a kad
joj policija nadje majku sve ce opet biti u redu. Kisa je
padala i ona je dugo hodala i vise nije mogla da se seti
gde je posla a kad se napokon setila nije mogla da se seti
majcinog imena... Danima su doktori brinuli o njoj... a
onda kada se oporavila resila je da ih potpuno napusti i
Dermota i Dzudi. Oni su tako dobro razumeli i bice im dobro
jedno sa drugim... Sledi deo u knjizi koji me je podsetio
na novinske napise te 1928. godine (Agata je tada imala
38. godina isto kao Silija u romanu)... "...Obisla
je cerku, poljubila svog vernog psa i izasla iz kuce. Koracala
je ubrzano i stigla do mosta gledajuci reku kako promice
ispod nje. Citav svet je bio surov. Po njoj reka je bila
bolja. Uspela se na ogradu i skocila. Spasio ju je jedan
mladic. Novi pokusaj samoubistva joj nije vise padao na
pamet ali se nesto u njoj prelomilo i resila je da Dermotu
da razvod za kojim je tako ceznuo..."
Dzudi je rasla i sve vise se odvajala od majke kriveci nju
za razvod toliko da joj je jednom rekla:"Ti si ta koju
tata ne voli. On voli mene." Silija je osecala da je
izneverila ne samo sebe vec i svoju cerku. Dzudi se mlada
udala i Silija je bila slobodna da radi sta zeli. Znala
je samo da joj ne pada napamet da se ponovo uda i mozda
opet prolazi kroz sve... Nije zelela drugog muza a ni ljubavnika
iako joj se to na mahove cinilo kao sasvim razumno. Nadala
se da ce nauciti da zivi sama. Medjutim upoznala je jednog
divnog coveka, poznatog hirurga. Nekoliko godina su bili
u vezi jer je ona odbijala da se uda za njega cak i posle
Dzudine svadbe. Pristala je i noc uoci vencanja su izasli
na veceru. Majkl ju je poljubio i rekao da je lepa i zamolio
da nikada ne prestane da bude lepa. Bile su to iste reci
koje je i Dermot njoj uputio pre mnogo godina. Pobegla je
i ostavila ga bez reci objasnjenja. Nije mogla ponovo da
prolazi kroz sve i da zivi u strahu. Nije bila vise nikome
u stanju da veruje. Nije uspevala da zivi sama u miru ali
nije mogla ni da zivi sa nekim niti da se suoci sa mislju
da ce morati da na taj nacin zivi jos trideset godina...
Tako je i dosla na ovo samotno mesto gde je srela slikara
Larabija... koji vise ne slika jer je u ratu ostao bez sake...
Ispruzio je ruku iz svog rukava i ona je ugledala patrljak
umesto ruke... Silija se konacno suocila sa Puskarom...
ODSUTAN U PROLECE
Koliko god da je roman "Nedovrseni portret"
saga jedne porodice, ispricana iz ugla zene koja opisuje
dve generacije iza sebe, svoju baku i majku, a i generaciju
ispred sebe - svoju cerku i da bismo ga mogli nazvati "zenskim
rodoslovom" na nacin Agate Kristi - toliko je roman
"Odsutan u prolece" portret jedne zene koja u
trenucima kada moze da se osloni samo na sebe i kada se
nadje u situaciji da nista oko nje ne moze da joj okupira
niti jedan minut u danu - pocinje da shvata da je iako okruzena
porodicom zapravo sama i da u svojim zrelim godinama tek
pocinje da traga za sopstvenim identitetom.
Dzoan Skadamor se vracala iz posete svojoj cerki koja je
sa muzem zivela u Bagdadu... Iz Bagdada je stigla lokalnim
vozom do stanicnog svratista gde je trebalo da sutradan
presedne u turisticki auto koji je kao deo konvoja isao
Tel Abu Hamid odakle je kretao voz koji ide iz Istambula.
Dzoan je razmisljala o svojoj cerki Barbari koju je upravo
ostavila, o drugoj kceri Everil koja je lagodno zivela u
Londonu i sinu Toniju koji je gajio pomorandze u Rodeziji,
o muzu Rodniju koji je sam ostao kod kuce u Londonu bez
ikoga da brine o njemu dok je ona odsutna. Da, mislila je
ona - oni su sretna porodica.
Vec po dolasku u stanicu, u velikoj trpezariji srece svoju
skolsku drugaricu Blansu, koju nije videla godinama. Brzo
su iscpli teme iz mladosti, sva secanja i ljude koje su
zajednicki poznavali. Nije bas odobravala Blansin nacin
zivota i slobodno ponasanje i bila je sretna kada joj je
ova rekla da ide za Bagdad a ne za London. Dzoan ne bi znala
kako bi podnela njeno prisustvo pet dana. Tokom vecere Dzoan
govori Blansi: "Cesto pozelim da mi je samo nedelju
dana da nemam bas nista da radim." Blansa, koja je
imala mnogo vise zivotnog iskustva od Dzoan joj je nesto
kasnije prokomentarisala: "Ako danima i danima ne bi
imala ni o cemu drugom da razmisljas do o sebi - pitam se
sta bi sve otkrila?"...
Blansa je otputovala u Bagdad a Dzoan je krenula na zapad.
Ali, stigla je samo do Tel Abu Hamida. Kisa koja je danima
padala razrovala je puteve i prugu... Poslednji voz je otisao
a sledeci voz je kasnio. Dzoan je bila primorana da produzi
svoj boravak u mestu koje se u pravom smislu reci nalazilo
"na kraju sveta". Niko osim nje nije se zadrzao
u tom mestu. Ona je bila jedini putnik. U svratistu, sluga
Indijac, kuvar, jedan mali Arapin i gomila kokosaka u dvoristu.
Oko male zgrade dokle god pogled dopire, ako izuzmemo bodljikavu
zicu s druge strane svratista pored koje je se nalazila
zgrada stanice i rezervoar za vodu, njen pogled je hvatao
samo brda u daljini i nista vise - nema drugih zgrada, rastinja,
drugih ljudi, nema telefona, telegrafa... Nema nikoga ko
bi po ovom pasjem vremenu dosao ovamo... Dzoana i tri stranca
od kojih je jedino sa slugom Indijcem mogla da razmeni po
koju rec na njegovom losem engleskom... Dzoana se pitala
kako da ispuni dan - resila je da zavrsi sa citanjem knjige
koju je ponela, a mogla bi i da napise nekoliko pisama...
Kisa je prestala i granulo je sunce ali joj je Indijac rekao
da bar pet - sest dana voz nece pristici jer se popravlja
pruga...
Sutradan, kada je shvatila da je procitala knjigu i potrosila
sav papir za pisanje resila je da se proseta - ali gde...?
"Bas je cudno ovako hodati... nema kuda da se ide..."
- pomislila je... Na trenutak je bila sretna sto je propustia
voz. Dvadeset cetiri sata potpunog mira i tisine ce joj
itekako prijati... Nesvesno, pocela je da misli na svog
muza Rodnija i na to kako ce mu se javiti iz Istambula cim
stigne tamo da mu objasni zasto kasni i da se ne brine...
A onda su se misli nadovezivale jedna na drugu. Dzoana se
secala njihove mladosti, ranih dana braka, Rodnija na poslu
koji je mrzeo... On je oduvek zeleo da bude farmer a onda
je neocekivano stigla ponuda njegovog ujaka da ga ceka partnersko
mesto u njegovoj advokatskoj kancelariji. To je bila ponuda
koja se ne propusta i Rodni ju je nevoljno prihvatio. Godinama,
postao je uspesan i jako cenjen a i bogat, ali je za njega
i dalje zvuk goveda koji je dopirao sa stocne pijace bio
lepsi od zvuka zveckanja para... Dzoan to nije mogla da
shvati...
Prekosutra dok se setala i upijala u sebe toplinu sunca,
Dzoan je razmisljala o cerki Barbari koju je upravo ostavila
u Bagdadu, o njenom muzu i tek rodjenoj bebi i u tim mislima
se vratila na period kada je Barbala bila mala, pa malo
starija pa kada im je saopstila da se udaje i setila se
kako ni ona ni Rodni nisu odobravali taj brak. Imali su
oboje utisak da ona zapravo nije volela Vilijama vec joj
je to bio samo nacin da ode od kuce... Dzoan je razmisljala
i o svom nedavnom boravku kod cerke i bilo je tu nesto sto
joj se nije bas dopadalo...
O cemu bi jos mogla da razmislja - pitala se? Pretrazivala
je um, trazeci neke teme za koje nikada nije imala dovoljno
vremena ali nista joj sada nije delovalo vazno ... Zalila
je sto nije ponela vise knjiga i sto nema nekoga makar da
razgovara sa njim, pa cak bila to i Blansa...
Kada je stigla na mesto iz koga nece moci da se makne narednih
pet dana, Dzoan je bila sretna jer eto, napokon ima malo
vremena za sebe i opustanje. Posle dva dana - svaka tema
koje bi se dotakla u svojim mislima izazivala je kod nje
uznemirenost i zavrsavala bi svoje misli recenicom - Ne
zelim o tome da razmisljam? Sta je to saznavala Dzoan tokom
svojih setnji pustinjom oko svratista? Pojavljivali bi se
detalji - one sitnice koje obicno zanemarimo, neciji pogled,
sjaj ili tama u oku, necije drzanje, pokret rukom, neka
mala rec koju nam je neko uputio intonirajuci je na ovaj
ili onaj nacin. Za pet dana Dzoan je prosla ceo svoj zivot
sa Rodnijem i decom i nadasve period kada je Rodni imao
slom zivaca pre nekoliko godina kada su joj deca prigovarala
zbog toga... Setila se Tonijevih reci: "Trebalo je
da ga odavno izvuces odande. Zar ne znas da on mrzi taj
posao? Zar bas nista ne znas o ocu?... Ponekad imam utisak
da ti ne znas nista ni o kome..." Vise nije bila nimalo
sigurna da su oni sretna porodica i to saznanje je za nju
bilo jako bolno...
Ona nije zelela da razmislja o tome "...ali nije lako
kontrolisati cudne delice misli koje ti izviruju na povrsinu
pameti, poput gustera koji izviruju iz rupa..." Htela
je da se opusti i iskoristi ovih nekoliko dana da se odmori.
Nije htela da razmislja ni o cemu - da je makar imala karte
da redja pasijans ili sah, bilo sta... Nije zelela samo
da sedi i da razmislja... Setila se skolske upravnice, gospodjice
Giblej, i njenih reci:"Nikakvo dokono razmisljanje...
Ne prihvataj stvari onakve kakve ti se ucine na prvi pogled,
jer je to najlakse i zato sto bi moglo da te postedi bola...
Zivot treba proziveti, a ne svojevoljno tumaciti..."
ali Dzoana nije znala kako da spreci svoje misli da joj
nailaze...
Pokusala je setajuci pustinjom da recituje pesme, da se
priseca davnih stihova da bi skrenula svoje misli na nesto
drugo, ali je time samo pokrenula lavinu i otvorila neka
druga pitanja... Da li je zelela da prestane da misli da
bi sebe postedela bola? Zasto su njene misli bile bolne?
Sta je ona to potiskivala godinama u sebi i sto nije zelela
da prihvati - da je Rodni zapravo ne voli i da je deca ne
postuju... Da li je ona u stvari razumela Rodinija i svoju
decu? Da li je zelela da ih prihvati takve kakvi jesu sa
svim zeljama, stremljenjima i osecanjima ili je zelela da
ih modifikuje po sebi kako njoj odgovara? Da li je ona bila
sebicna u stvarnosti ili je samo zelela da stvori takvu
sliku porodice za sebe da bi manje patila? Sta je to bilo
u pitanju da se Dzoana tako uznemirila? Zasto je ona sve
ove godine uljuljkivala sebe i ulepsavala svoju stvarnost...?
"Daleko bejah, a prolece bilo..." Dzoani su se
stalno ti stihovi motali po glavi iako je bio novembar...
Citajuci i ovaj roman, na momente mi se nametala paralela
sa zivotom Agate Kristi i na onaj njen misteriozni nestanak?
(od 3. do 14. decembra 1926. godine) Da li se i ona sama
osecala kao Dzejn Sakadmur kada je tih nekoliko dana bila
okrenuta samo sebi i svojim mislima? Do kakvih je saznanja
dosla i zasto nikada nikome kasnije nije zelela da prica
o tome i zasto je svaki intervju uslovljavala pricom da
ne zeli rec da kaze o privatnom zivotu... Cak ni u svojoj
Autobiografiji nije htela da makar malo objasni te tajanstvene
dane "odsustva"...
Suocena sama sa sobom - onom koju je napokon srela i upoznala
na pravi nacin, shvativsi i prihvativsi svce svoje greske,
Dzoana smatra da je ovo putovanje odnosno boravak u pustinji
bio neka vrsta prosvetljenja i odlucuje da se po povratku
kuci promeni i da zamoli Rodnija za oprostaj i da se potrudi
da sredi odnose sa decom trudeci se da ih vise razume...
i da proba da pocne zivot od pocetka bez obzira na godine...
Stigavsi u London ona ponovo za jedan dan odlaze susret
sa Rodnijem... Iz hotelske sobe zove kuci u Krejminster
da javi da je stigla i da dolazi sutra... i opet pravi gresku
- nastavlja da razmislja... I u ovom okruzenju sada njene
misli imaju svoj, sada sasvim drugaciji tok...
BREME
Breme, ili u ovom slucaju breme ljubavi - donosi nam pitanje
- da li je teze voleti ili biti voljen i koliko je ljubav
koju primamo za nas ipak obaveza da na odredjeni nacin odgovorimo
ili makar uspesno balansiramo...
Lora Frenklin je bila cudno dete... Jos na krstenju svoje
sestre Sirli imala je zelju da ta beba umre isto kao sto
je umro Carls njen stariji brat koga su otac i majka obozavali.
I sad je opet imala utisak da obozavaju Sirli i pozelela
je da rasiri svoje male ruke u kojima ju je drzala i da
se to sicusno stvorenje razbije o kamene ploce crkve...
Ona je bila tiho, dosadno, nezeljeno drugo dete koje je
doslo na svet suvise brzo posle prvog. Kako je rasla osecala
je da su prema njoj samo ljubazni ali da su Carlsa voleli...
Kako su svi vise voleli Carlsa tako je Lora resila u svojoj
maloj glavi da vise od svih drugih voli sebe... a onda je
Carls umro od decije paralize i Lora je zamisljala prizore
pune neznosti i osecanja koje dobija od svojih roditelja
a koji su malo verovatni kada su oni bili u pitanju... Iako
im je sada bila jedino dete znala je nagonski da je nikada
nece voleti kao Carlsa. A onda se rodila Sirli. Jedinog
pravog prijatelja imala je u gospodinu Baldiju koji je bio
profesor na obliznjem univerzitetu i prijatelj njenog oca
koji je cesto dolazio u njihovu kucu ali i za vecinu ljudi
iz svog okruzenja prilicno neobican, cudnog, nekonvencionalnog
ponasanja, usamljenik, nezenja i dzangrizalo...
Jednom prilikom, vracajuci se od posete profesoru Baldiju,
mala Lora je svratila do crkve, zapalila svecu i zamolila
Boga da dopusti njenoj maloj sestri, jos uvek bebi da ode
u raj... Stigavsi kuci tiho je sapnula kraj Sirline kolevke:
"Uskoro ces videti Carlsa..." Posle nekoliko nedelja
dok su otac i majka bili odsutni jedne noci je buknuo pozar.
Zapalilo se i izgorelo celo jedno krilo zgrade. Lora je
iz pozara spasila bebu Sirli puzeci preko krova i rizikujuci
svoj zivot... Posle svega sto je napred receno, logicno
sledi pitanje - zasto? Sutradan, Lora je sedela pored Sirline
kolevke svecano govoreci profesoru Baldiju: "Nikada
necu dozvoliti da bude povredjena, nikada. Celog zivota
brinucu se o njoj..."
Dvadeset godina kasnije Sirli se vracala kuci sa partije
tenisa i razmisljala o kuci i o domu o lepim i ugodnim stvarima
koje su je okruzivale iako ih nije zelela i iako se nije
ni trudila da ih dobije - sve te lepe stvari su je u stvari
pritiskale. Pocela je da ih oseca kao breme... Za to vreme,
dvadesetosmogodisnja Lora razgovara sa osamdesetogodisnjim
Baldijem o muskarcima i o tome zasto se ne uda... Baldi
joj govori: "Ti zelis da volis - ne da budes voljena
- i usudjujem se da kazem da tu ima necega. Biti voljen
je opterecenje."... Uskoro je Sirli upoznala jednog
mladica i uz dosta Lorinog protivljenja i premisljanja dobila
dozvolu da se uda... Ali, Lora je brinula i dalje o Sirli
a Baldi je brinuo o Lori... Lora je odivek bila ta o kojoj
je on brinuo...
Ubrzo, Sirli u braku ima prve vece probleme? Sme li Lora
da se umesa? Sme li Sirli da umesa Loru? Jedno zna - ona
se nikada nece razvesti od svog muza. Ona je njegova zena.
Sirlini problemi su sve veci a muz joj zbog ozbiljne bolesti
uskoro dospeva do bolnice... Lora odlazi kod Sirli da bi
brinula o njoj. Ponovo... Da li je ikada i prestajala...?
Pred put, Baldi joj govori: "Lora, ti lako padas na
srceparajuce price. Onom ko sazaljeva samog sebe nisi potrebna
jos i ti da ga sazaljevas. Samosazaljenje je prakticno zanimanje
sa punim radnim vremenom..." Uskoro, Sirli se sa muzem
invalidom vraca kuci kod Lore. Pocinju zajednicki zivot.
Lora koja voli Sirli i Sirli koja je voljena i Sirli koja
voli svog muza i njen muz koji je voljen i njen muz koji
voli samo sebe... Toliko likova a samo troje ljudi u kuci...
Ubrzo se desava tragedija...
Posle nekog vremena radnja se prebacuje na egzoticno ostrvo
gde doktor Luelin Noks upoznaje tajanstvenu mladu Engleskinju
koja se pocesto druzi sa casom brendija. Njen muz, ser Ricard
Vajlding je cuveni pisac i imaju jako veliko imanje na ostrvu.
Luelin je tu dosao da se odmori od sveta i trebalo mu je
neko mesto gde ga niko nece prepoznati. On je bio sirom
sveta poznat kao medijum. Oseca strahovit poriv da razgovara
sa mladom zenom i da je upozori na nesto sto ce joj se desiti.
"Primetio je koliko je mlada. Ne samo mlada po godinama,
vec mlada u smislu nezrelosti. Kao da je normalni razvoj
ruzinog pupoljka zaustavio mraz - i dalje je izgledao normalno,
ali se, u stvari, dalje nece razvijati. Nece ni vidljivo
uvenuti. Jednostavno ce, posle izvesnog vremena, pasti na
tle, neotvoren..."... Luelin je upoznaje, sve cesce
se srecu i razgovaraju. Ubrzo upoznaje i njenog muza i ovaj
deo knjige je prepun rasprava o zivotu uopste i prepun dobrih
misli i recenica koje bi trebalo citirati i zapamtiti, za
sta je ovaj prostor ovde jednostavno mali, sto je samo jos
jedna preporuka da ovu knjigu obavezno procitate ako vam
dodje do ruke...
U tim razgovorima Luelin se vraca u svoje detinjstvo i jos
jednom kroz pricu sa ser Ricardom prolazi svoj zivot od
sasvim normalnog detinjstva i mladosti i periode kada su
prvi put pocele da mu se javljaju vizije o ljudima i dogadjajima
oko njega... Tri jake vizije koje je imao na samom pocetku
ticu se samo njega. Dve su se vec desile i obelezile su
na neki nacin njegov zivot... U trecoj viziji on vidi mladu
zenu, plamen vatre iza nje i veliku kamenu crkvu... Mi znamo:
Lora ili Sirli... To je ta veza... Ali on ne zna...
Posle petnaest godina bavljenja "prenosenjem poruka"
i drzanjem na hiljade predavanja sirom zemlje i sveta on
se toliko izmorio i propao i fizicki i psihicki. Doktori
su mu zabranili da se bavi istim poslom i da ce ga to ubiti...
Dugo se lecio po sanatorijumima dok nije stigao na ovo ostrvo....
i sada i ne znajuci i dalje radi isti posao pokusavajuci
da spasi sebe ali i zenu ser Ricarda Vajldinga. Ko je ona
i kakve veze imaju ove dve naizgled nepovezane price i kako
ce se Lora sresti sa Luelinom i kakve ce to posledice imati
po njihove zivote... saznacete iz ovog odlicnog psiholoskog
romana neprevazidjene Agate Kristi...
Sta su znacile Baldijeve reci koje je na samrti uputio Lori:
"Nije trebalo da se mesas..." i zasto uvek mislimo
da znamo sta je najbolje za druge... Koliko poznajemo ljude
oko nas, pa cak i ako su nam zaista bliski...? Da li smo
svesni toga da svako od nas drugacije vidi jednu istu osobu...?
Da li neko u cetrdesetoj godini zaista moze da zapocne sasvim
novi zivot izgradjujuci drugacije odnose i menjajuci svoj
pogled na svet...? "Osmehnula mu se. Osetila je njegovu
ljubav i brigu. Bila je zeljena, onako kao sto je u detinjstvu
zudela da bude zeljena. I iznenada, gotovo neprimetno, ramena
joj se malo opustise, kao da je neko breme, lako breme,
ali ipak breme, bilo spusteno na njih. Prvi put je osetila
i shvatila tezinu ljubavi..."
DIVOV HLEB
Evo je pred nama ponovo Agata Kristi - ne
ona koju poznajemo - vec ona koja to stvarno jeste. Neponovljivo
i na jedinstven nacin opisana je tragedija genija koji tek
na polovini svog zivotnog puta otkriva svoj profesionalni
poziv i njegov pokusaj da u jednom momentu ima sve - uspeh
u karijeri, pokusaj da od propasti sacuva "Velmosku
patiju" (citaj "Ashfield") i da ostvari i
sacuva pravu ljubav... Ne - on ne zeli tek nesto od toga.
On zeli sve!!! Cega ce morati da se odrekne?
U jednom momentu on ce na dohvat ruke imati
sve a onda ce se svega odreci, necega svesno a necega ne,
tek pred nama je izuzetan roman o traganju za smislom zivota.
To je onako ukratko, najopstije sto se moze reci, jer ovaj
odlican roman, mada na sredini malo razvucen, na poslednjih
stotinak stranica vas prosto mami svakom recenicom da citate
i dalje i ne ispustate ga iz ruke bas kao ni njene detektivske
romane na koje ste navikli. U svakom slucaju preporucujem
za citanje i posle romana "Nedovrseni portret"
koji je i dalje moj favorit kada su u pitanju njeni psiholoski
romani, smatram ga najkompletnijim romanom.
Na pocetku knjige Agata je napisala: "Uspomeni
na mog najboljeg i najiskrenijeg prijatelja - moju majku".
Nas junak knjige, mali, a kasnije i veliki Vernon Dejr nije
bas voleo svoju majku. Dobro, ne mozemo to bas tako nazvati
- jednostavno on nije voleo njenu ljubav prema njemu koja
ga je gusila i sputavala. Uzasavao se njenih poljubaca i
zagrljaja koji su ga stezali... ali ju je u sustini voleo.
Kad je odrastao, kako je jednom prilikom rekao - nije bas
imao zelju da je vidi, ali je zeleo da zna da je dobro i
da je srecna... On je bio ljubazno, fino vaspitano dete
i sve je prihvatao mirno bez protivljenja ali se od malih
nogu bunio ne prihvatajuci sa radoscu bilo kakav fizicki
kontakt sa svojom majkom.
Imao je (bas kao i Agatha) svoje malo carstvo
- deciju sobu i veliki vrt i svoju Dadilju koja je za njega
bila isto sto i Bog i izmisljene drugare u igri za koje
je samo on znao, pre svega Gospodina Grina, Pudlicu i Vevericu...
A onda je spoznao strah, pravi veliki strah od Zveri...
Bila je crna i velika sa velikim belim zubima. Nema veze
sto je stajala u velikom salonu i sto su je svi zvali "klavir".
To je za njega bila Zver koja ispusta grozne zvuke... Nikada
nije hteo da sedne za klavir i da uci da svira. Plakao je
i otimao se. Prestali su da ga teraju. Setimo se samo kako
je i Agatha sama imala strah od javnih nastupa kada bi trebala
da nesto izvede na klaviru. Kako je napisala u svojoj "Autobiografiji"
jednom se cak i razbolela pred jedan javni nastup samo da
ne mora da svira pred drugima.
Jednom, dok je jurio po vrtu i okolnoj sumi,
Vernon je kroz granje ugledao Zver (radnici su podizali
klavir sa spoljne strane kuce do salona na spratu)... Ubedjen
da ga "Zver" juri i da ce ga prozdrati ako ga
stigne, poceo je besomucno da trci. Pao je i polomio nogu.
Mesecima ga je negovala sestra Frensis koju ce pamtiti do
kraja zivota i dane provedene sa njom kao najdraze u detinjstvu.
Tada mu je rekla: "Ti si pobegao, sto je stramota,
zar ne? Mnogo bi bilo bolje da si ostao i gledao. Uvek je
najbolje gledati. Posle mozes da bezis - ali obicno to covek
vise ne zeli. Stvari nikada nisu tako strasne kada su ispred
nas, nego kada su iza. Upamti to. Svet izgleda strasno kada
ti se nalazi iza ledja i kada ga ne vidis. Zato je najbolje
okrenuti se i suociti sa tim stvarima - tada obicno shvatis
da tu nema niceg strasnog..."
Vernon je i po osobinama i izgledom vise
licio na oca, ali je obozavao i majcinu crvenozlatnu kosu
koja se presijavala na suncu. Mojra je licila tada na bica
iz njegove knjige bajki. Samo tada ce ona biti njegova majka,
ona koju voli i koju obozava.
Onda je njegov otac iznenada morao da ih
napusti. Tada ce Vernon shvatiti tako malo, ali ce mu kasnije
biti jasno da je otac bio slaba licnost i da nije mogao
da se odupre carima drugih zena... Bile su tu prvo njihova
sluzavka Vini, a zatim i sestra Frensis... Njegova majka
je zahtevala da on ode. Ne birajuci reci svadjala se sa
ocem, cak i pred njim. Ona nije zelela razvod - jer u stvari
nije htela da mu da slobodu i mogucnost da bude sretan daleko
od nje sa nekom drugom zenom. Ona je samo htela da ga skloni
od Vernona. Njegov otac Volter je sve vise bio van kuce.
Dolazio je tek na spavanje.
Njihova kuca i posed, "Velmoska opatija"
bila je stotinama godina u posedu oceve familije i njegovoj
majci nije znacila nista. Kada je njegov otac odlazio na
ratiste u Juznu Afriku, Vernon je imao sedam godina. Otac
ga je odveo do rusevina starog zamka na imanju i ispricao
mu pricu o "Velmoskoj opatiji" i rekao mu da ce
ona pripasti njemu ako on pogine u ratu. Volter je tada
vise nego ikada bio svestan saznanja da je upravo "Velmoska
opatija" bila uzrok tragedije u njegovom zivotu. Ne
bi li je sacuvao, ozenio se Mojrom koja je bila bogata naslednica.
A ona se udala za njega iz ljubavi. Mali Vernon tada nije
znao da ce isti problemi mnogo kasnije muciti i njega.
Kada je njegov otac Volter otisao, Mojra
se jos vise vezala za malog Vernona neprestano ponavljajuci
da je on samo njen i da ga nikad nece pustiti da ode od
nje... Medjutim, Vernon je prvo otisao u skolu dolazivsi
kuci samo za raspust. Onda su stigle vesti da je otac poginuo.
Zbog smanjenih prihoda, on i majka morali su da napuste
"Velmosku opatiju" i da je izdaju drugima. Preselili
su se u blizinu majcinog brata Sidnija koga Vernon nije
uopste voleo. Sreca je da je on tada isao u skolu i da ga
nije puno sretao... Posle je dosao koledz i on se sve vise
udaljavao od majke...
Jos iz vremena detinjstva i zivota u "Velmoskoj
opatiji" on vuce poznanstvo sa svojom rodjakom Dzozefinom,
komsijom Sebastijanom Levinom, Jevrejinom i malom Nel Vereker...
Godine su prolazile. Dzozefina je izrasla
u mladu buntovnu umetnicu koja je prezirala muskarce ali
uvek bila "ocarana" nekim od njih posebno ako
je bio "gubitnik", Levin je nasledio talenat svojih
predaka za zgrtanjem novca i bio potajno usput zaljubljen
u Dzozefinu, Vernon je ziveo za dan kada ce napuniti 21
godinu i vratiti se u svoju "Velmosku opatiju"...
Jos uvek je lutao trazeci smisao svog zivota. Jedino sto
je znao bilo je da - mrzi muziku - ali nikome nije mogao
da objasni zasto...
Njih troje su prakticno bili neraskidivi.
Zavrsili su isti koledz... Izgubili su svaki trag o Nel
Vereker... A onda se ona pojavila sasvim slucajno, odrasla
i prelepa - ocarala Vernona... Jos nesto se pojavilo u njegovom
zivotu istovremeno kad i Nel... Bila je to muzika - muzika
koju je prezirao, koju je mrzeo, koja mu je stvarala mucnine...
U jednom momentu nije mogao da izbegne odlazak na jedan
koncert. Vratio se sa koncerta drugaciji. "Izgledao
je osamuceno, kao neko ko je preziveo strasan potres. Prvi
utisak pokazivao je da se daljina gde je on trenutno, nije
mogla premostiti samo pukim recima..." Dzozefini
i i Sebastijanu objasnio je da je na tom koncertu postao
svestan lepote muzike. Bio je suocen sa njom, nije mogao
da pobegne. Zastao je i oslusnuo, bas kao sto ga je u detinjstvu
savetovala sestra Frensis...
Od tada pa do kraja romana pratimo Vernonovu
borbu da stvori svoje remek delo, zadrzi svoju Nel i sacuva
u svom vlasnistvu "Velmosku opatiju"...
Uz male uzlete do kraja zivota ce ga sustizati
neuspesi... Imace svoju Nel, cija majka je imala ambiciju
da je bogato uda. Nel je bila zaljubljena iskreno u Vernona
odbijajuci sve druge prosce ali je videla i kako bedno zive
njene drugarice koje se nisu bogato udale... pitajuci se
"Da li tako izgleda neizbezan kraj? Da li siromastvo
ubija ljubav?"... Ona je ubedjena da ce sa
njom i Vernonom biti drugacije ali odlaze vencanje iz dana
u dan...
Vernon i dalje pise "operu svog zivota"...
Napunivsi dvadeset i jednu godinu saznaje da je "Velmoska
opatija" u velikim dugovima i da moze postati njegova
tek kad otplati hipoteku. Da bi smanjio troskove koji se
gomilaju prinudjen je da nastavi da je izdaje i dalje...
i sanja o tome da ce jednog dana zaraditi dovoljno novca
i da ce moci da otplati hipoteku...
Nelina majka i dalje im ne da pristanak da
ozvanice svoju vezu... dok Nel ne bude sigurna da je to
ono sto zeli... a Nel se preterano ne zuri cekajuci da Vernon
napravi karijeru... Vreme prolazi, on resava da napusti
muziku i prihvati posao koji mu nudi ujak Sidni u njegovoj
fabrici misleci da ce tako pre postici uspeh i da ce tako
zadovoljiti i Nel i njenu majku... Ali on samo postaje taj
koji je nezadovoljan...
U medjuvremenu krecuci se u umetnickim krugovima,
Vernon upoznaje Dzejn, mladu opersku pevacicu, doduse stariju
od njega desetak godina, ali jako privlacnu, samosvesnu
zenu i ubrzo pocinje sve cesce da se vidja sa njom... U
pocetku ju je mrzeo jer ga je posle samo pola sata poznanstva
poznavala bolje nego sto on sam sebe zna. Rekla mu je:"Zelite
da zivite u kuci svojih predaka, da se ozenite zenom koju
volite, da se obogatite i postanete veliki kompozitor. Usudjujem
se da kazem da cete mozda uspeti u jednoj od tih stvari,
i to samo ukoliko joj posvetite celokupnu paznju. Malo je
verovatno da cete sve to postici. Zivot nije roman koji
mozete kupiti za peni..."
Ona mu nudi resenje i Vernon sa uzasom shvata
koliko je ona pravu. On moze da zadrzi "Velmosku opatiju"
ako se bogato ozeni. To ce i uspeti ako dovoljno dugo bude
radio za ujka Sidnija. Ozenice jednu od njegovih cerki...
On moze imati i Nel Vereker do kraja zivota ako resi da
proda "Velmosku opatiju"... On moze imati uspeha
i u muzici samo ako prestane da misli o zemaljskim stvarima
koje ga opsedaju, o kuci, o Nel... On je uzasnut - nista
od toga nece da uradi. Nikada... Vise mu se dopadalo da
misli da je zivot bajka i da ce sve vec nekako srediti...
Nel saznaje da se Vernon vidja sa Dzejn i
pomalo ljubomorna odlazi kod nje da je upozna. Dzejn joj
otvoreno kaze da ce izgubiti Vernona ako ga ne prihvati
takvog kakav jeste ali i to da ce ona takva kakva jeste
sa njim uvek biti nesrecna imajuci tek tu i tamo trenutke
srece...
Vernonova opera je privedena kraju ali Nel
se i dalje boji zivota u siromastvu sa njim. Pise mu pismo
i trazi od njega da sacekaju jos sest meseci... On odlazi
kod Dzejn i razgovarajuci o Nel ona pokusava da ga urazumi
i da mu objasni da nije samo ljubav dovoljna... jer su oni
sasvim razliciti... Njemu, koji ima duhovnu preokupaciju
muzikom je sasvim svejedno kako zivi ali je Nel vezana za
spoljni svet, za haljine i izlaske i nije spremna toga da
se odrekne zarad ljubavi ziveci samo za njega koji s druge
strane zivi za muziku...
Njegov bogati prijatelj Sebastijan resava
da finansira njegovu operu "Princeza iz zamka"...
On srecan, zuri kuci ali tamo zatice Nelino pismo u kome
ga ona obavestava da je resila da se uda za drugog. Ona
ga i dalje voli ali ce sa Dzordzom Cetvindom biti bezbedna...
On u magnovenju stize do Dzejninog stana i resava da ostane
sa njom...
Vernonov zivot se menja iz korena. Pocinje
da pije, nezainteresovan je za muziku... Njegova majka moli
Dzejn da ga ostavi na miru i da prestane da mu unistava
zivot govoreci joj da je ona kriva za sve sto se desava
"njenom malom decaku..." Premijera Vernonove opere
je prosla nezapazeno, a zatim izbija rat... Nel Vereker
ipak dolazi kod Dzejn u potrazi za Vernonom. Ona ne zna
da su njih dvoje zajedno ali ga vec danima ne nalazi kod
kuce... Kaze joj da mora da ga moli za oprostaj, da se lose
ponela prema njemu i da mora da ga vidi... Vernon se pojavljuje,
sve joj oprasta i oni se vencavaju. Nel je postala druga
osoba od kako su se vencali "Zracila je prikrivenim
sjajem. Mozda je bila tisa nego ranije, pa ipak nekako zivlja.
Njih dvoje su bili srecni zajedno, i niko ko bi ih video
ne bi u to posumnjao. Cesto su gledali jedno u drugo, i
kada su to cinili, moglo se osetiti... nesto je strujalo
izmedju njih... tanano, skoro nevidljivo, ali ipak prisutno..."
Vernon kao dobrovoljac odlazi u rat a Nel pocinje da radi
kao medicinska sestra u Crvenom Krstu... a onda stize telegram
u kome je obavestavaju da je poginuo... i da ce biti sahranjen
u Francuskoj.
Nel odlazi u "Velmosku opatiju"
gde ce se sluziti pogrebna misa za Vernona. Kao i njegov
otac koji je sahranjen u Juznoj Africi, ni Vernon sada nece
pocivati u velikoj porodicnoj grobnici... Svi se okupljaju
na sluzbi. Tu su i Dzozefina i Dzejn, Sebastijan, ujak Sidni,
Vernonova neutesna majka... Nel saznaje da joj je Vernon
testamentom ostavio "Velmosku opatiju". Uskoro,
pritisnuta bolescu i nemoci da izadje na kraj sa troskovima
zivota ona odlucuje da uradi dve stvari - da se ipak uda
za Dzordza Cetvinda i da proda "Velmosku opatiju"
koja joj je samo donosila probleme sa racunima...
Medjutim, kao i u detektivskim romanima Agate
Kristi, tek smo na pola romana kada se desava veliki preokret
koji cu vam radi zanimljivosti citanja do kraja ispricati
sto krace mogu: "Velmosku opatiju" ce kupiti bas
Dzordz Cetvind i poklonice je Nel kao vencani poklon a mnogo
godina kasnije ce se ispostaviti i da Vernon nije poginuo...
Greske su tih ratnih godina bile moguce jer je puno ljudi
ginulo na frontu... Upao je u zarobljenistvo, uspeo da pobegne
preko holandske granice, tu je doziveo saobracajnu nesrecu
zbog koje je izgubio pamcenje... Pojavljuje se u Engleskoj
mnogo godina kasnije sa drugim identitetom. Ne seca se ni
Nel, ni "Velmoske opatije" a opet se igrom slucaja
pojavljuje tamo jednog popodneva kao vozac jednog poslovnog
coveka koji dolazi Cetvindu u posetu. On ima nejasan utisak
da mu je sve to odnekud poznato a onda je ugledao i Nel...
koja je trceci pobegla od njega kada ga je videla... A on
nije znao zasto...
Sebastijan i Dzejn ga uskoro pronalaze i
malo po malo pokusavaju da mu povrate pamcenje... On odlazi
kod Nel i razgovara sa njom... ona mu govori jednu veliku
laz zbog koje on resava da je zauvek ostavi svestan da gubi
i nju i "Velmosku opatiju"... a sve mu je bilo
na dohvat ruke... I Dzejn stize u posetu Nel dajuci joj
poslednju sansu da ispravi svoju gresku i da Vernonu prizna
da ga je slagala ili ce ga ona uzeti zauvek... Nel, bez
obzira na sve ne zeli da Vernona prepusti toj zeni ali ne
zeli ni da se odrekne luksuza koji je u pravom smislu reci
osetila sa Cetvindom... Igrom slucaja ne stize da se vidi
ponovo sa Vernonom i on odlazi sa Dzejn u Rusiju... Prolaze
godine i on u pismima Sebastijanu pise koliko je sretan...
ali u njemu nema vise duse... on vise ne moze da komponuje...
Posle nekoliko godina on i Dzejn vracaju se brodom i na
putu dozivljavaju nesrecu... Vernon je stavljen pred poslednje
iskusenje u zivotu i opet bira pogresan put...
Genijalna prica o genijalnom coveku
koji je do kraja svog zivota ostao veliko dete. Od svih
Dzejninih pravaca koje mu je nudila izabrao je onaj poslednji
da izgubi sve i da ostane sam sa svojom muzikom i da se
suoci sa "Zveri" od koje je bezao celog zivota
ziveci kao kukavica...
bravenet.com
